ТУГОСЛАВИЈА

(Текст минимално подугачак ни случајно предугачак, с обзиром на наслов и садржину приче али ко није спреман да се наредних 5-6-7-8 минута „презноји“ нека не чита).
Ja свакако терам даље.

Као што видите, промените само прво слово у наслову и сване, није свануће из бајке али сване, даће Бог и отрезни.
Од нечега се мора почети, јес' да боли и болеће али једном заувек Србин мора, без икаквог увијања, да се терета Тугославије ослободи и саопшти и себи и остатку света који су његови национални циљеви.

Услов свих услова за напред наведено је маркирање наших заблуда и ослобађање од истих. Процес над процесима, задатак над задацима, све и свја српског опстанка.

Нисам ја квалификовани историчар што и није тако лоше јер не дугујем никоме прећуткивање својих и огромне већине Србадије родољубивих осећаjа. Иначе, Србија или оно што се искобељало из претходне две Тугославије, има толико проф. др историчара да може опслужити, ако не цео свет оно Европу сигурно. Какав апсурд, толико историчара а живимо у тоталном незнању, како о себи тако и о другима.

Ако је игде "историчарство" узело свој данак у фалсификовању прошлости, онда је то код нас.

Нисам ја песимиста због мог душевног карактера, биће да сам ипак то због свега овог што нам изби очи и заглуши уши не само јуче или данас, вишевековни хуј патњи и спашавање живе главе је још у нама.
Највећи страх ме онога што је испред нас, ако га има?
Има честитих познавалаца историје односно нашег трајања и паћења, надасве кваликованих и умних и што је најбитније српских, неки од њих су и других вероисповести али не фали ништа, напротив. Нисам их назвао проф. др историчарима само из разлога да их не поистоветим и доведем у присну илити емотивну везу са српским тамницама, можда тамнијим и од оне турске, званом Тугославија и Нова и Стара.

Сви ми који смо ишли у школу у послератном „ослободилачком“ периоду после 1945. године смо учили, бојим се да су многи од нас и научили, да је претходна Тугославија била тамница свих њених народа осим за Србе. Да би исправили неправду, Брозови срби су само обрнули ствар и од те Нове Тугославије направили тамницу и клинику за одвикавање од српства и православља.

Има једна занимљива цртица заједничка и Старој и Новој Тугославији, пре би се могло рећи и првом и другом највећем сину тугословенских народа а то је Тугословенство односно жеља, напред наведених синова да се грађани тих тужних држава изјашњавају као Тугословени, не као Срби, Рвати или Словенци или... Погађате највећи одзив је био код нас Срба, сматрало се да кад пристанемо да се не зовемо Србима да ће другима лакнути, нама како буде.
Тзв. краљ Олександар Карађорђевић, кад морам да га поменем обавезно се три пута запљунем и куцнем у најближе дрво, је да би својим Србима пружио пример својим синовима наденуо имена Петар, Томислав и Андреј, да их је имао још којег сигурно би се звали Харадинај и Алија.

Броз није давао имена својој деци и унуцима по узору на Олександра, он је био практичнији, нема човека нема Србина. На нас Броз није ни рачунао, имао је он већ довољно Тугословена (Камасловена).

Апропо тога, једна моја констатација: ни о једном народу, никад пре као ни сада се толико није бринуло од стране остатка света. И ништа!

Срби су вечити и непоправљиви повратници, ма шта то значило.
Зачетници и идејни архитетки српске несреће су се појавили одмах по стварању модерне Србије од стране књаза Милоша Обреновића, сина му Михаила... и то од кога другог него од Срба.

Само да не заборавимо да је за време династије Обреновић 1878. на Берлинском конгресу српски народ добио, могло је и више и боље али за почетак довољно, две српске државе. Добисмо Србију, која мало после тога би призната и као краљевина и Српску Црну Гору.

Замислите, Срби добише две српске државе а други народи једва по једну. Ето и ја, песимиста, да се понекад похвалим.

То је факат, „ситничарењу“ овог пута нема места, рекох ли да је текст минимално подугачак.

Како већ напред написах клица убијања српских држава појавила још за време Милоша књаза у виду уједињења некаквих Тужних Словена у главама неких романтичара, сетимо се само једног стиха Бранка Радичевића из песме „Коло“: „Рваћане не од лане, одувек си ти без мане.“ Заледим се кад се сетим те песме и то сматрам првим писаним литерарним документом који означава почетак, друге по реду, вековне српске пропасти. Ценим све друго што је Бранко написао али ово му није требало, да је изоставио бар напред наведени стих, па ни по јада.

Кад кажемо да је нешто утопистичко не значи да то важи за све учеснике утопије. На жалост нашу, за српски народ је и сама идеја о уједињењу Тужних Словена била фатална.

Према томе, кад је у питању утопија постоје изузеци кад је њено остваривање у питању. За тај изузетак смо заслужни само ми Срби и нико више.

Да се наша несрећа замрчи у пуном сјају потпомогла је и чињеница да смо ми Срби и у та времена били православци, које би свака православна црква пожелела и не само православна али смо били и послушни (послушници су дошли касније) владарима Србије сматрајући их Божијим даром.

Због ове задње реченице смо добили, нажалост, унапређену варијанту пропасти за све време трајања припрема и успостављања наше српске погибељи.
На нашу српску жалост ми од нестанка династије Обреновић, ја бих то назвао помрачењем српства и српске државности на неодређено време, не имадосмо владара од Бога, пре ће бити да имадосмо од онога другог.

Не, нисам ја залуђеник у Обреновиће, имадоше и они пук куфер мана што је на крају у добром делу и учествовало у њиховом нестанку са државничке сцене и што је још страшније нестадоше и физички. Нешто слично се десило још само петнаестак година касније у царској Русији.

Масакрирањем краљевског брачног пара, Александра и Драге Обреновић и убијањем још неколико стотина њихових најближих сродника (не остаде ни семенка, ама ниједна), у мајском преврату 1903. године, нестала је династија Обреновић и широм отворена врата стварању најподлије државничке творевине тзв. Тугославије, што је и био крајњи циљ Петра Карађођевића и његовог несрећног сина Олександра.
Кад говоримо и оцењујемо нечији учинак онда емоције на страну и оловку у руке, математика је у питању, обична, само основне рачунске радње.

Љубав је за љубавнике, смртне људе, државе још увек функционишу по принципу „око за око, зуб за зуб“ из Старог Завета.

Није случајно кнез Лазар на Косову Пољу изабрао царство небеско, знао је свој народ до детаља али и тадашње међународне прилике. Као нико пре и после њега био је православац.

Вероватно нас превари носталгија за Карађорђем, родоначелником династије Карађорђевић, јер после њега и видесмо и окусисмо најгорче плодове његових потомака и још их кусамо и нико не зна докле ћемо? Опреза ради али и верујући у сваку Његошеву реч, само Карађорђа би изузео из екипе упропаститеља Србије.

Што се тиче трагедије која се одиграла између кумова Карађорђа и Милоша неком другом приликом и посматрано са неке друге стране о којој до сада није било речи.

Не бих превише ламентирао али се мора поменути и ова српска несрећа, није то рат, бар смо се ми наратовали, већ нешто много горе. Наиме, кад је Србија била, како се то данас модерно каже, у клиничкој смрти али и у Божијој промисли да се из исте ипак пробудимо, на Крфу 1917. године (све што је било војника и стасало за пушку мораде напустити Србију) ЗЛО састављено од Петра и Олександра Карађорђевића и Пашића свих врста, донесе Крфску декларацију о уједињењу свих Тужних Словена.

Занимљиво, тзв. тугословенску страну је заступао и у име ње и потписао Крфску декларацију, Анте Трумбић. За то време у Србији исти ти Трумбићеви Камасловени, кољу, пљачкају и силују незаштићену српску нејач.

И шта би? После Великог рата и српске страданије, највећи син српског народа и Тужних Словена (Јосип Броз је био тек други највећи син...) односно ЗЛО које нам је запечатило судбину до краја света, Олександар Карађорђевић уз знање оца му Петра познатијег као Чика Пера, створи Тугославију баш по мери Анте Трумбића, Фране Супила, Антона Корошеца, Алојзија Степинца, усташа, балија, Шиптара, српског отпада и...
Иначе, тај популарни Чика Пера, дабогда се ништа такво никад не родило у Србина, је колико сам имао прилике да сазнам у виду „нон- пејпера“ (енглески архиви) захтевао од српских малоумника и пучиста да ако мисле да се он врати на престо, Александра и Драгу Обреновић искасапе и тако искасапљене баце са дворског балкона.

Сви српски душмани добише што нису ни сањали, ено их и данас нам се смеју.
Да нам пизда материна.
Наравно, да би неко нешто добио неко мора то нешто или све да изгуби а ко би то могао тако галантно све да изгуби него ми Срби. Научили ваљда, пре би се могло рећи дресирани смо да губимо.
Ипак, крајем те 1918. добисмо и ми Срби нешто: краља мегаломана који је за своју круну и гузицу заложио океан српске крви, то нам је данашњи излаз на море, и брата Олександровог, Рвата Јосипа Броза, другог највећег српског и тужнословенског сина, који га наследи.
Ваљда знате да је тај исти Олександар од брата Ђорђа, прворођеног и наследника круне, преотео првенство при том проглашавајући Ђорђа лудим. Зато се не треба чудити откуда да од Олександра Јосип Броз наследи и државу и круну.
Погледајте и видећете да Броз није скоро ништа мењао, мало испомерао намештај, прекречио и нацрто црвену жабу а и што би, бато му је све што је било шкакљиво и гадно већ одрадио.

Ето, ово је мој сажети, неко би назвао и кроки, преглед српске несреће дијагностиковане неизлечивом болешћу и класификовану под оним латиничним словом F, званом Ту-го-сла-ви-ја.
Нисам имао амбиција да улазим у науме и фантазије неких историјских ликова, нарочито не Бранка Радичевића, Олександра Карађорђевића, Николе Пашића, Јосипа Броза... довољно је за мене обичног православног и националисту Србина да знам ко је шта урадио и какве нам је дарове оставио.
Не бих ни да садашњу ситуацију, експлицитно, поредим са досадашњим историјским током, да не кажем животом Србије и Тугославије али сличности постоје (бојим се фаталне), нарочито је препознатљив младалачки утопизам наших „студената“, сличан Бранковом, и сурвавање ово мало Србије у некакво Тугоевропејство.

Да човек не поверује, највише се уздам у Рваћане. Да, оне из Бранковог кола и исте оне којима направисмо и поклонисмо државу.
Молим их овом приликом да истрају у свом науму да нас не пусте у Европску унију.
Задужили смо их.

Стварање неке Треће Тугославије или присаједињење некаквој још тужнијој Европској унији, за шта се залаже један забрињавајући део неурачунљивих, и са једне и са друге стране расцепљене Србије, Србија не би сигурно преживела.
Једна изрека каже да се сличан сличном радује и то би требало бити водиља нама Србима. Да не останем недоречен, хоћу да кажем да ми православци треба са православцима да стварамо будућност, па макар то били и Руси, мени свакако као род рођени.

Седење на две и више столица је привилегија великих и моћних народа. То што се садашњи српски председник Олександар (да ли је случајно, опет Олександар) намешта и покушава да седи на више столица и изиграва неку неутралност је слика и прилика дубоке неурачунљивости.

Зато с вером у Бога, надам се да неће дуго проћи а Руси ће доћи или ћемо ми њима прићи.

Неизоставно, суђени смо једни другима, ми ако се отуримо од Русије готови смо, Руси ако нас не заштите: срамота од сад па до века, џаба им и Американци и Енглези и Немци (они нарочито) и Французи, то су вам они Наполеонови фићфирићи и ко зна ко још.

У чему је цака? Као онај што је тражио од Бога да му среди премију на лото-у а никако да уплати тикет, тако и ми никако да проглавимо: „Русијо Мајчице, Русијо Сестрице, помагај“!!!
НА ЗДРАВЉЕ!!!
Нисам ја измислио, рекао је то пре мене неко много већи и паметнији, Свети Петар I Цетињски: „Моли се Богу и држ се Русије.“
Свака част свакоме, Србију никоме!

П.С. Како нас догађају такорећи престижу, прозвао бих неког од проф. др историчара да објасни како је то могуће да Бошњаци живе у Рашкој области (они то називају Санџаком и нек им буде, мени је довољно да на географској карти и у мом срцу пише: Рашка област) кад је појам Бошњак изведен из појма Босна и везан је за једну другу географску област.

Увек се Босна појављивала у пару са Херцеговином, БиХ, тако да заборављање Херцеговаца и помињање само Бошњака није поштено. Требало је, кад се кренуло тим путем, како видим без повратка, успоставити комплекснији појам али није на мени да га ја осмишљавам, мени је поверена брига о Србима.

Појам Србијанац сам избацио из званичне употребе, постоје само Срби, нажалост и несрби. Нисмо свесни колико нам је појам „Србијанац“ нанео проблема и то само међу нама Србима.

Да појасним, поготову некаквим буздованима и сличним будалама; Срби живе на Косову и Метохији и у Србији, има ли ишта логичније, али и у Републици Српској, Црној Гори, Македонији, Крајинама...Чикагу, Аделаиди (тамо има мојих Алимпића скоро више него овде), чујем и на Марсу мада непроверено, у истом квалитету ајде да се не хвалим али као што сам и ја.

И зато кретени, мамлази, буздовани, идиоти, имбецили... заборавих ли шта, који живите о трошку буџета Србије у некој горњој мали у Јадру, упитајте неког паметног ако не нађете између себе одазваћу се ради ваше деце, одакле се запатисте и одакле вам пра, пра, пра ђедови и бабе дођоше.

Има ли ишта лепше и узвишеније од: „Сестре Српкиње и браћо Срби“!?
Зар може ишта бити лоше после тога?
Јбг кад год скренем са теме ја погодим у центар!

Колико ја знам Бошњаци из Рашке области су ту мало дуже него што они мисле, да ли кроз своје претке Србе или бегове, аге и везире, свеједно.
Све у свему Рашка област, како ви Бошњаци више волите Санџак, је срце Србије као што је и Косово и Метохија, што добар део вас негира, као и свако ћоше моје и ваше Србије (дали смо вам је на изволте, ако нећете, нећете, пољуби и остави), хтели ви то или не. Мени кад би неко понудио део Турске, као шти ми Срби нудимо вама Србију, само би ме веселило, ко зна шта би све запевао. Само, далеко је Турска паметњаковићи једни.

Јбг, цела Србија је једно велико срце.
Паметном доста.
Предлажем да и ми Срби и ви Бошњаци позовемо поштованог и од вас и од нас историчара, публицисту и професора Салиха Селимовића и да вам отклони неке недоумице. Ово предлажем ради вас, ја и моји Срби недоумица немамо, одавно.
Ако нећете, сва је прилика да нећете, остаје вам само ДНК, ако и њу 'оћете.
Збиља, а шта ви то стварно 'оћете!?
Ви би нешто што не смете да кажете шта.

Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило
https://t.me/radjevina