СРБИЈА И ПРОКЛЕТСТВО ПРИРОДНИХ РЕСУРСА
"Недавно сам прочитао веома добру књигу "Упутство за диктаторе" америчких политиколога Брус Буено де Меските и Аластера Смита. Поред уобичајених, очекиваних западноцентричних фраза и глорификације супериорности САД и западног света, либералне демократије и тржишне привреде као најбољих и пожељних облика друштвеног уређења за све државе света, књига ипак даје доста поштених и јасних увида у то да када оголите природу моћи и механизме доласка на власт и опстанка на власти- заправо и нема неке велике разлике између демократија и ауторитарних система.
Књига обилује примерима како земље са богатим природним ресурсима нису пропорционално томе богате и развијене. И ту поштено наводи и спољашње (колонијализам- пре свега западних земаља) али и унутрашње разлоге зашто у њима уместо просперитета и слобода чешће цветају диктатура, корупција и репресија. Ту долазимо до кључног политиколошког термина који ћу искористити као лајтмотив свега што желим да кажем овом приликом- проклетство природних ресурса.
Политикологија овај термин одређује као карактеристичан за земље које имају лошији економски успех, упркос томе што имају користи од вредних природних ресурса. Углавном се то дешава када земља фокусира сва своја производна средства на секторе који зависе од тих ресурса. И онда упркос обрту великог новца који је у оптицају, та се земља не развија и не просперира пропорционално томе. Ту се поставља питање зашто.
Ту морамо познавати и разумети природу западног империјализма и колонијализма, те зашто се суштински ништа није променило од Источноиндијске компаније некада до Рио Тинта данас, те зашто су економски (па и еколошки) аспекти разматрања пословања ове компаније у Србији суштински неважни- јер одговори о природи њеног система и пословања леже на другим основама.
Планетарна експанзија Запада која траје од краја 15. века до данас је у суштини битка за освајање и контролу ресурса и тржишта, те трговачких путева ка њима и од њих назад у метрополу, на којима почива њихова доминација. "Приватне" компаније које су "пробијале лед" ка овим пространствима су одувек биле под контролом елите те земље, њихови "офшор" подухвати за богаћење на основу експлоатације природних ресурса "примитивних" земаља и народа.
А када би долазило до неминовних "неспоразума" између представника "приватних" компанија и домородачког становништва, на сцену је ступала војска дотичне државе, која је стајала у одбрану интереса ове компаније и оружјем бранила њено "право" на "слободно тржиште" и експлоатацију природних ресурса те земље.
Заузврат, владајућа елита земље одакле долази та компанија је убирала већински профит те компаније јер је у њима имала већинско власништво, јасно злоупотребљавајући и сопствену државу, војску и становништво у овом процесу сопственог богаћења. Њиховим државама би, истина, одлазио доста велик део ове колонијалне пљачке, али ипак ни близу велик ономе који је ишао власницима ових компанија. Зато и до данас имамо малобројне "аристократске" породице које су богатије од бројних држава света.
Сад долазимо до савременог доба и нашег случаја. Схвативши да је много исплативије држати политичку, војну и економску елиту једне земље на власти, него хиљаде сопствених војника у тој земљи, колонизатори у савезу са корпорацијама су временом променили методе и прилагодили се новонасталим околностима времена. Наметање сарадње сада не долази споља, него изнутра, мада суштина остаје иста.
Примера ради, баш јуче 8. јула је била годишњица отварања јапанског тржишта ка западном свету, јер је тог дана 1853. године по директиви владе САД амерички комодор Метју Пери упловио у луку у Токију са ратним бродовима и натерао Јапан да отвори своје тржиште приливу западних производа- читај корпорацијама, које су малтене за све што су производиле сировинску базу имале у земљама у окружењу истог тог Јапана, затим Африке, Латинске Америке и свугде друго где год се појави неки ресурс од значаја за Запад. Данас се то ради другачије. Постави се на власт у одређеној земљи лојално и кооперативно руководство које "схвата" да је у интересу те земље и становништва да дозволе приступ западним компанијама њиховом тржишту (читај да га преплаве и створе монопол и зависност од тих производа што повлачи уцењивачки потенцијал) и ресурсима (читај експлоатацији за бедну надокнаду од које већина оде корумпираној клики на власти а домороцима и буџету државе мрвице од тих мрвица). Највећи и најгори пример те врсте је нпр. Индија одакле је Британија вековима извлачила сировине и онда продавала Индији разне производе настале прерадом тих ресурса и тако перманентно држала Индију у потлаченом положају све до доласка Гандија.
Дубљим увидом и повезујући причу наилазимо на то да је предуслов доласка Запада у било коју земљу света увек био вођен економским разлозима а да су временом увиђали геополитички и геостратешки значај те земље за њихове интересе, никако обрнуто. Прво долази Источноиндијска компанија у Индију, па онда британска војска, флота и колонијална администрација. Прво долази Јунајтед фрут у Гватемалу (одатле потиче термин "банана републике", о чему ће бити речи више другом приликом), па после недовољне кооперативности тренутне власти CIA организује пуч и доводи себи лојалне људе на власт који ни не помишљају на национализацију имовине те компаније, остварене наравно на експлоатацији домаћих ресурса, већ су "кооперативни" са представницима те компаније, као и Ујка Семом уоштено, што му дође на исто.
Шта је поента целе приче? Не постоји земља која обилује природним ресурсима, да има контролу над њима и убира већински профит од њихове експлоатације А ДА НИЈЕ У СУКОБУ СА ЗАПАДОМ. Јер фер договора са њиховим компанијама нема. Зато је срушен Мухамед Мосадек у Ирану 1953. године, јер је национализовао "Англо-иранску нафтну компанију" (данашњи "Бритиш петролеум") која је сурово експлоатисала иранску нафту а земљи домаћину остављала мрвице и еколошки геноцид и зато је после њега овај "неспоразум" отклоњен, све до Хомеинијеве револуције 1979. године и национализације иранског нафтног сектора, што није једини, али јесте најважнији разлог за савремени сукоб Запада и Ирана. Сви остали долазе после овог и извиру из њега.
Погледајте и пример Русије. Била је у "добрим односима" са Западом деведесетих када су олигарси куповали некадашње совјетске производне гиганте за будзашто и стварали фирме које су биле подружнице западних компанија и служиле за експлоатацију руских природних ресурса. Знамо и за изјаву која се приписује Медлин Олбрајт, све и да није њена може послужити као лајтмотив општег виђења Русије из очију Запада- није праведно да Русија има све те ресурсе сама за себе, Сибир припада читавом човечанству и требало би то праведно прерасподелити.
Или пример Венецуеле. Ево сад и Боливије која има 10% светских резерви литијума где је недавно покушан пуч прозападних структура у војсци. Узев у обзир геополитички положај Србије, начин на који је актуелна власт дошла на власт (пресудна улога и заслуга Запада), њихов сервилни однос према њима, историјат пословања Рио Тинта широм света, јасно је да би Србија у случају експлоатације литијума пре прошла као нека од држава Латинске Америке, Африке и југоисточне Азије, него као нека од држава која суверено господари својим природним ресурсима (и самим тим је у сукобу са мародерским западним левијатаном). Стога су сви економски и еколошки разлози за или против Рио Тинта небитни и секундарни у односу на овај први и суштински- колонијални.
Ако не постоји начин да ми (уз нечију помоћ наравно, али само (у)колико је то неопходно), еколошки прихватљиво експлоатишемо било који свој природни ресурс, првенствено на нашу корист и за наш развој и бољитак, боље је да он вечно остане под земљом него да га западне (или било чије друге, потпуно је свеједно) компаније отимају а ми заузврат добијемо ситниш (од ког ће већина отићи корумпираној клики на власти), загађену земљу, поларизовано друштво, унутрашње немире и сукобе те ко зна шта све друго. Боље је онда да се понашамо као да га и немамо и да се угледамо на земље које су без природних ресурса оствариле економски напредак и просперитет него да западнемо у клетву и проклетство природних ресурса.
Стога је ова ситуација са Рио Тинтом заиста преломна тачка између потпуног губитка и ово мало суверенитета, достојанства и слободе што нам је остало, те претварања Србије у сировинску базу Запада и рударску колонију зелене агенде или почетак бескомпромисне и свеопште борбе за деколонизацију и ресуверенизацију. Од нас зависи. Па нека буде борба непрестана."
Аутор текста је Никола Јовић, политиколог. Текст преносимо уз његово допуштење.
