РАЗВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ПИТЕ

Осим што је дао назив за један од најпознатијих српских кулинарских брендова, израз „развлачење српске пите“ је нашао своје место и у светској дипломатији, али и у сфери тајних обавештајних служби.
Да би ушли у суштину „развлачења српске пите“, како рекох, синонима за много шта изван основног значења, неопходно је представити технолошки процес развлачења те пите, oд почетка па до самог краја, који доводи до финалног производа, печене пите.
Кад прочитате рецепт, све ће вам се само казати.

Прво, пре него што се замеси тесто, извођач радова се прописно помоли Богу и прекрсти и ако је има, брашно пошкропи освећеном водицом, а замешено тесто остави да одмори.
У међувремену док се тесто одмара, астал за равлачење пите се постави на сред собе и застре белим и већ дискретно брашњавим, од претходног развлачења, столњаком специјално одређеним само за мешњу. Затим се тесто, које је надошло оклагија да би се стањило и прешло на ручно дотеривање.
Следи софистицарано ручно развлачење и то само са по три прста и са обе руке.
Зашто само са три прста? Пробало се и са свих пет али не би добро, дебела и гњецава кора.
Разлози су нађени у православљу, наиме Срби се крсте са три састављена прста десне руке и то је одлучујућа чињеница кад је број прстију у питању, дакле осим што је богоугодније и лакше је.
Неки, који су се одрекли православља, али наставили да развлаче питу (што се и тога не одрекосте) али са свих пет или само са два прста, признадоше да то више није то. И нек' им није, нема освећене водице, нема крста са три прста и молитве, нема...
Без тога се ни мекике не могу замесити, а тек „развући српска пита“?

Видите колико је „развлачење српске пите“ компликован технолошки процес, мало па мало залутам у религијске дилеме, а тесто због тога, трпи ли трпи.

Долазимо до надевања развучене пите, срж технолошког процеса, мало уља по жељи свакако, што богатија смеса од јаја и младог сира не шкоди мада може да се дода и зеље, ако није у питању пука сиротиња.
Што се тиче надева не мора бити само од смесе сира и јаја, наренданим јабукама, вишњама, трешњама... не фали ништа, била би то „десертна слатка развлачена српска пита.“ И француска кухиња је постиђена овим нашим српским брендовима.

Наступа последња фаза пре печења, развучена и богато надевена пита се савија уз помоћ већ поменутог и дискретно брашњавог чаршава, на којем је и пажљиво пакује у подмазану тепсију, правећи концентричне кругове док се тепсија не испуни и правац, претходно и зналачки загрејана рерна шпорета „Смедеревац“, шта ћемо кад нема више зиданих и фијакер шпорета.
„Смедеревац“ је последња линија одбране кад је печење развлачене српске пите у питању.
Неколико напомена, док се рерна не удеси, питу никако не пећи у четвртастом плеху нити у електричном шпорету, а тек је правити од готових кора, то је страшна јерес. Горе од било каквог фалсификата.
У корама нема ни крста ни она наша три прста и освећене водице, па онда како ћемо знати да се тесто одморило кол'ко треба, а за „Смедеревцем“, тепсијом и сувим буковим и грабовим дрвима можемо само да плачемо.
Због ових непочинстава „развлачена српска пита“ је у фази изумирања, као и Срби, вероватно због мањка оне освећене водице, крста и три прста.
Намеће се закључак: кад нестане српске развлачене пите, нестаће и Срба.
Да ја терам даље, док не нестанемо барем пите да се наједемо.

Ватра у „Смедеревцу“ тј. у рерни се мора „потрефити“ што зна бити теже од цепања атома, бити или не бити и то је кључни моменат у завршној фази а то се чини са цугом, са којим дунстерима и деци забранити сваки контакт, и дрвима сувим буковим или грабовим.
Ако неким случајем а у питању је углавном алавост и да се што пре наједете пите па претерате са ватром и пита загори?
Јебеш пос'о, где си био - нигде, шта си радио - ништа. Као и све друго у животу.
Ако ли је ипак, све је то ређе и ређе, све како треба па пита још и одстоји који минут, наравно уколико дечије стрпљење то дозволи, покривена неком овлаш поквашеном крпом, приступа се конзумирању.
Прво деца па остали.
Дечице, пријатно као и осталима ако шта остане.

Приметили сте, да вас не проверавам, да у процесу развлачења српске пите нема опуштања и пропуштања неких радњи и поступака све је важно, само понешто мало више.

Постоје два разлога за ово напред написано, први да отргнем од заборава један диван кулинарски рецепт и то је колатерална корист од овог текста и други важнији а тиче се, како сам напред на почетку навео, обавештајног рада и дипломатије, наравно оне врхунске. Нико још није тако ујединио традиционално и дипломатско као ми Срби, само ме нешто чуди што нам је та дипломатија баш загорела и у бугарским рукама, читај даље па ћеш знати и зашто?
Сведоци смо да нас Србе, кад радимо државне послове са страним фактором, углавном са душманима, осим кад је реч о Русима, стално пожурују, потцењују и на непримерен начин упоређују наше дипломатске бравуре са развлачењем пите, такорећи у само нас срце дирају.
А ми наивни скоро увек, ма увек, наседнемо на то и збрзе нас „к'о Бугарин ћурку“, ваљда вам је сад јасније. Има ли јадније квалификације за српску дипломатију?
Последњи српски владар, харизматични, храбри, мудри и мајстор над мајсторима кад је развлачење пите у питању је био књаз Милош Обреновић. Знао је Милош да ако му пита загори да је све било узалуд, јебо ћар вајду, па је државне послове радио натенане и није дао да му се ико меша у пос'о. Сам је месио, развлачио обавезно са три прста, надевао и пекао питу. Знао је шта треба „потрефити“ и колико и коме али и зашто, иначе те атоме је цепао на ситно иверје, из чисте доколице илити зајебанције.
А ко данас развлачи питу, нико а и како би кад то скоро нико и не зна, купују се готове коре или пите, смотане ко зна како и ко зна каквим сиром надевене, печемо је тек да нешто испечемо и с ногу једемо као и све остало што нам „пекари“ наше судбине умесе.
Дипломатија и вођење државе Србије је озбиљан пре свега посао за паметне, мудре, родољубиве и православне Србе и то кумулативно, све остало је ствар технике, трпљења и стрпљења.
П.С. У обнављању градива, кад је у питању технологија „развлачене српске пите са сиром“, ми је помогао један ђак седмак из Рађевине који врло често конзумира напред наведену питу, односно сваки пут кад добије оцену већу од четворке, навадио се, 'вала и нека је.
По причању ђака седмака, његова баба у селу Кржава, развлачену питу савијачу са сиром прави маестрално, његово је само да добије добру оцену и о томе је обавести тј. довикне: бако, ето ме! Предлажем да се баба нашег ђака седмака постави бар за помоћника министра просвете и образовања, ем развлачи питу само тако, ем подстиче децу да уче к'о нико до сада. Не шалим се.
Питу нисам пробао, али ђаку седмаку верујем од речи до речи.
„Развлачење српске пите“ увести као обавезан предмет у све школе где се школују будуће дипломате.
Па да кренемо од Рађевине и Крупња.
Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило
https://t.me/radjevina