Пусти, пужу, рогове...

О једној неправди према народној традицији и педагогији

На слици је "обичан", виноградарски пуж који се може видети у свакој здравој башти након добре кише. Овај лепи примерак сликан је прошле године у мом дворишту, отприлике у исто ово време мајских киша.

Опоменута овом фотографијом, сетих се, као и сваки пут кад се сусретнем са овим малим створом чији је значај ипак већи него што може бити штета, да дугујем и себи а и другима којима је стало, да, ако ништа више, бар овде документујем да је односу између српског народног стваралаштва, а посебно старе народне педагогије и овог маленог створења као представника Природе, нанета велика неправда.

Сваки мој сусрет са пужевима у одраслом добу, а посебно ако су "пустили рогове", водио је увек једном истом питању - како је могуће да је из народног стваралаштва које је толико богато благошћу, лепотом, љубављу, чашћу, нежношћу, бригом и поштовањем према природи, настала она, свима добро позната дечија песмица "Пусти пужу рогове, ако нећеш пустити, ја ћу тебе у*ити, секиром по глави, у зеленој трави..."?
Кад и како је та верзија настала и кад, како и да ли се један народ колективно толико изопачио да прихвати неприхватљиво?

У савременој јавности нема много питања, све је јасно, понајвише захваљујући душебрижницима елитне Србије који су свој суд донели на о-рук - Срби су крвожедни и тако уче своју децу, подводећи ову бруталну верзију под српско народно стваралаштво.
Оваква тврдња не само да је потпуно нетачна, већ представља озбиљну материјалну и методолошку неправду нанету нашој традицији.
На слици поред овог мог баштенског госта, видите две народне дечије песмице, једну верзију из 1875. и другу, записану 1914. године, дакле крај XIX, почетак XX века. Ради се о типичним бајалицама или песмицама којом се деца обраћају природи, у овом случају пужу, како би га подстакла да извуче своје пипке (рогове). Кроз ове једноставне стихове провлаче се дубљи народни мотиви.
Помињање мајке, деце, хлеба (круха) и воде пресликава некадашњу свакодневицу и основне животне потребе у дечију игру.
Варијанта записана 1914. не само да није насилна, већ је пуна емпатије, дете се обраћа пужу кроз бригу о његовој мајци и деци, молећи га да "пусти рогове" како би се избегла невоља. Још старији запис из Панчева из 1875. наглашава важност рада и заједнице. Овде се пуж позива да "пусти рогове" како би се "орали долови" и "сејали ланови", повезујући појаву пужа са пољопривредним циклусом (ђурђевска киша ;) )и народним весељем попут удаје. То је симбол пролећа и напретка, а не насиље.
Ово су типични стихови карактеристични за наш аграрни фолклор.
Колико тананости и нежности треба да буде у једном неуком и нешколованом народу, да на овај начин упознаје децу са светом који их окружује?

Наш народ је традиционално гајио заштитнички и симболички однос према природи, а не деструктиван и то је јасно сваком ко је ту тему бар по површини загребао. Народна песма је, баш као и обреди и други елементи народног живота, увек била усмерена ка животу и благородности.

Верзија која помиње "секиру" и "убијање" је у потпуном нескладу са овим изворима.
Верујући, ипак, да и онај, засигурно млађи нанос са секиром, мора имати неко упориште, дадох му шансу. Једини разлог зашто данас неко покушава да стих са секиром прогласи за „народно благо” јесте чињеница да се он нашао у Антологији народних умотворина Миливоја В. Кнежевића, која је штампана први пут 1958, затим 1972. и дигитално издање из 2009. године.
Међутим, свако ко се иоле разуме у етнологију и фолклористику уочиће кључни научни пропуст ове књиге. За разлику од Вука Караџића или каснијих озбиљних скупљача који су прецизно бележили локалитет, годину и казивача, Кнежевић испод овог суровог стиха (као ни испод једног навода у целој књизи) не наводи апсолутно ништа. Заправо, ништа што наводи у својој књизи нема ове основне методолошке податке. Нема географског порекла, нема временске одреднице, нема имена особе од које је стих чуо. Овај стих не постоји ни у једној класичној збирци. Све указује на то да је Кнежевић, без икакве научне методологије и критичке селекције, једноставно забележио неку девијантну дечју уличну риму из друге половине XX века (да му не стављам више на терет) и некритички је уврстио међу вековне народне умотворине. Једини извор који се може нађи за овај морбидни стих, има озбиљан методолошки пропуст.
Занимљиво је да се мој отац, као ни неки други људи сличне животне доби, које сам питала, из свог детињства не сећају ове верзије са секиром. Први пут ју је чуо од мене.

Замена нежних стихова агресивним није случајна. Она представља дубоку измену културног кода кроз врло специфичне технике, које нису стране онима који се баве језиком и који знају да језик обликује свест.
Нова верзија је променом стихова волови/долови у у*ити/секира, спустила језик са нивоа бајалице на ниво застрашивања. У старим записима глаголи су усмерени на суживот и бригу (да не умре, да не плачу, да оремо). У новој верзији, глагол је деструктиван и егоцентричан ("ја ћу тебе"), чиме се прекида емпатијска веза између детета и природе.
Ако пажљивије ослушнете, видећете да је промењен и ритам. Агресивна верзија је намерно сведена на врло прост, маршевски ритам који се лако урезао у памћење. На тај начин, она потискује сложеније и суптилније метафоре из 1875. и 1914. године.

Увођењем насиља у најобичнију дечију песмицу, оно престаје да буде страшно и постаје "нормално". Тиме се руши концепт народне педагогије која је децу учила поштовању сваког живота. Ову технику приметићете свуда око нас. Све накарадно понови довољно пута и постаће "нормално", о насиљу данас да и не говоримо.
Старе песме су користиле психологију породичне повезаности ("да ти мајка не умре") како би дете осетило блискост са пужем и уопште живим светом. Нова верзија ту повезаност потпуно брише и поставља дете у улогу "судије и џелата", што је дубоко погрешан педагошки модел.
Наметањем агресивне верзије извршена је својеврсна психолошка индоктринација, наш народ постаде "примитиван" и "насилан" захваљујући песмици чије је време и место порекла практично немогуће утврдити.

Да ли је ово урађено случајно? Можда. Лично задржавам право да у случајности не верујем. За разлику од лингвистичког и психолошког инжењеринга у који не верујем, него знам да постоји. "Новом" песмицом ипак је постигнуто потирање аутентичне народне културе која је дубоко везана за земљу и живот и допринело се, сасвим извесно, стварању генерација које се не могу похвалити високим нивоом саосећања са окружењем, чиме се лакше манипулише њиховим односом према природи и традицији.

Срби нису настали јуче и Срби нису само ово што данас добрим делом јесу, искварени временима, мукама, али и сопственим пристанком на поганштину. Један народ, па макар и српски, чини његово постојање у континуитету у коме још увек има зеру више лепшег и бољег од оног другог.

Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину
https://t.me/radjevina