Poslednje leto Pazolinijevo

Nikada nisam bio na periferiji Trsta, koja se proteže duž puta za Istru i Pulu. Praznični je dan. Široke ulice i velike stambene višespratnice, naspram obruča od tužnih, mračnih i bezobličnih brda, zahvata nedeljna bela groznica. Svi žure, nije jasno kuda: svuda je gužva i sve je u isto vreme prazno. To deluje bolesno. Nebo je belo, preteće. Ima nečeg očajničkog u mojoj usiljenoj žurbi u suprotnom smeru. Niko ne ide putem za Pulu, osim mene.

Trst, avgust

Nikada nisam bio na periferiji Trsta, koja se proteže duž puta za Istru i Pulu. Praznični je dan. Široke ulice i velike stambene višespratnice, naspram obruča od tužnih, mračnih i bezobličnih brda, zahvata nedeljna bela groznica. Svi žure, nije jasno kuda: svuda je gužva i sve je u isto vreme prazno. To deluje bolesno. Nebo je belo, preteće. Ima nečeg očajničkog u mojoj usiljenoj žurbi u suprotnom smeru. Niko ne ide putem za Pulu, osim mene.

Trst se završava s poslednjim lučkim dokovima, s poslednjim višespratnicama, naspram sumornih, zamagljenih planina, naspram bele zavese neba.

Duž puta koji vodi uz more, u neprekidnom nizu grozdova kuća i neprelaznih zidina, svaki čas se ukaže plaža, s nekom porodicom, s večnim smehom trijumfalne mladosti. Kratka, usamljena vreva.

Prolazim Muđu (Muggia), s njenom marinom, minijaturnom verzijom one tršćanske, tužnijom verzijom one iz Grada (Grado).

Drugi plićaci, male, šarene plaže, iza kamenih parapeta.

I tu je Lazareto, poslednja plaža u Italiji.

I to je neverovatno: baš tu naići na poslednji plamičak Italije, one Italije koju nisam video stotinama kilometara unazad.

Podproletersko utočište? Južnjačka kolonija?

Depresirana zona patetičnog tršćanskog zaleđa? Ali to je činjenica: mala plaža u Lazaretu mogla bi biti i u Kalabriji. Neverovatan broj ljudi, za tako malu uvalu, tiska se u krugu od blatnjavih stena i prljavog kamenja, pod golim drvećem i na oskudnom travnjaku. Pravo kroz sve to, preko čistine od prljavog peska, u more otiče potočić, koji je zapravo kanalizacioni odvod. Malo dalje, granični kamen i stražarska kućica.

S one strane granice, na vidiku nema nijedne žive duše: jugoslovenska teritorija deluje nenaseljeno. Nema nijednog kupača, nijedne kuće. Nema više ni sunca. U stvari, između dva grbava, šumovita brežuljka, približava se oluja: uskovitlani modri oblak. Zar u Jugoslaviji nemaju "feragosto"? Zar tamo nema leta?

Prilazim poslednjim kupačima, na našoj poslednjoj plaži. To je mala grupa mladih ljudi, od nekih dvadeset pet godina; mladići i devojke, koji sede na stenama oko ispusta odvodnog kanala. Nisu ružni, nisu lepi. Izgledaju kao službenici. Uživaju u svom odmoru, uz propisnu usporenost i opuštenost. Hvatam neke glasove iz grupe, skromne, izgubljene. Jedna devojka kaže: "Daj mi tvoj češalj!"

Mladić koji češlja svoju ravnu, crnu kosu, kaže lenjo: "Sačekaj!"

Jedan par leži zagrljen na žućkastom kamenom platou. On je blago štipa za leđa i kaže: "Devojčice!" Onda ona štipne njega. Stiže drugi par, koji gaca kroz plićak. Jedan glas se diže ka njima, kroz sparinu: "Odakle dolazite?" "Jel' sa onog čamca tamo?", zapitkuje ih drugi glas, jedva čujan. Onda opet onaj prvi glas, uporan, razdražen, mazan: "Treba mi češalj, ali ovaj ništa ne valja!"

Preko tih slabašnih glasova, preko te uboge plaže, oluja baca svoju laku, beličastu senku. Evo me na kraju Italije, na kraju leta.

1959.

*

Slično kao i kod filma o Pesoi: pogledajte ili skinite, dok to nisu izbrisali (postavio sam skromniju verziju, u mb, ali sasvim upotrebljivu) – dokumentarac Klausa Bredenbroka, iz 2018, o Pazolinijevim putešestvijima po Italiji: 

Pier Paolo Pasolinis Reisen durch Italien (Pjer Paolo Pazolini putuje Italijom; Pier Paolo Pasolini: An Italian Journey). Claus Bredenbrock, 2018, 53 min (engleski titl).

Film možete skinuti ovde i ovde. Nadam se da će linkovi raditi: ako nešto zapne, potražite na youtube ili vimeo kao "Pier Paolo Pasoloni - La lunga strada". 

Povezani filmovi (Pazolinijevi, čiji su segmenti uključeni i u ovaj):

Comizi d'Amore (Ljubavni sastanci, 1964): https://www.youtube.com/watch?v=LSkOnp7Lt-Y (dobra kopija, engleski titl); o filmu: http://jclarkmedia.com/pasolini/pasolini08.html

12 dicembre, u saradnji sa Lotta Continua, 1972; potražiti preko torenta, verziju s nekim vama razumljivim titlom; na youtube imate verzije bez titla.

*

Film se sastoji iz tri dela: prvi i drugi deo bave se Pazolinijevim putovanjima duž italijanske obale, jednom zbog naručene reportaže (1959), drugi put zbog ozbiljnijeg istraživanja i snimanja dokumentarca Comizi d'amore (1964). Treći deo se ne bavi nekim pojedinačnim putovanjem, ali opet je reč o pravoj odiseji: o Pazolinijevom učešću u previranjima iz Olovnih godina, od 1968. do 1975.

Vrlo vešto složen dokumentarac – iako je u trećem delu malo zbrzan – s ograncima koji nas direktno upućuju na barem još dva Pazolinijeva filma, jednu knjigu i jedan pozorišni komad. To se uopšte ne mora pogledati ili pročitati u istom cugu. Ali vredi imati u vidu.

*

Uvodni tekst potiče iz sledećeg izvora: Pier Paolo Pasolini, "La lunga strada di sabbia (Duga peščana cesta)", Successo, Milano, 1959; reportaža u tri nastavka, sa fotografijama Paola di Paola. Novo knjiško izdanje, Contrasto, 2014; Guandi, 2017 (na engleskom, The Long Road of Sand, Contrasto, 2015).

Nova izdanja donose kompletan tekst Pazolinijevih beleški, s delovima koji su 1959. bili izbačeni, kao i fotografije Philippea Sécliera, savremenog fotografa; ali dok originalne fotografije Piera di Paola (neke su na slici dole), iz 1959, s ove distance dobijaju pravu antropološku i sociološku vrednost, te nove fotografije, same po sebi "dobre", ne govore ništa. Stare fotografije se izgleda nisu smele koristiti zbog nekog spora sa vlasnikom prava, časopisom Successo (o tome je nešto rečeno u napomeni iz nemačkog izdanja, ali nejasno). Ili je možda nekom uredniku palo na pamet da tako "osavremeni" tu Pazolinijevu reportažu? Ako je ovo drugo, to, blago rečeno, nije uspelo. Ali makar smo dobili kompletan tekst tih beleški.

Sam Pazolini nije na tu reportažu gledao kao na neko književno ili sociološko dostignuće. Nije ništa otaljavao, nego prosto nije ni pokušavao da odmah izrazi ono što je doživljavao. Bio je to "sasvim mali, stenografski Reisebilder (H. Hajne, Slike s putovanja, 1826), u kojem nijednom nisam išao dalje od prvog sloja" ("Una lettera sulla Calabria", Paese Sera, 27. X 1959). Ali to je opet Pazolini koga poznajemo: hroničar velikog "antropološkog preobražaja" koji je zahvatio Italiju od početka njenog naglog "ekonomskog buma" i koji, po njemu, uopšte nije slutio na dobro. 

Četiri godine kasnije Pazolini će se upustiti u pravo istraživanje. Ishod je bio dokumentarac Comizi d'amore (Ljubavni sastanci, 1964). Naizgled samo ćaskanje s običnim svetom (i nekim umetnicima i intelektualcima), na plažama Italije, od Ligurije do Venecije, iako na "škakljive" teme: ljubav, seks, razvod, odnosi između polova uopšte. Godine 1964 (ili 1963, kada je film sniman), to sigurno nije bio nimalo lak sadržaj. Pratimo Pazolinija kako s mikrofonom u ruci tabana po pesku, prilazi ljudima, priča s njima, ponekad oštro i polemički, ali uvek učtivo i sa smeškom, iako ga je celo to iskustvo – uz neke bljeskove prkosnog pučkog duha, kao kod jedne južnjačke devojčice, koju je posebno izdvojio (1.00.45) – ispunilo najdubljom strepnjom, kao što možemo videti po njegovim beleškama i kasnijim osvrtima. Mi koji to gledamo (film ili fotografije koje su pratile snimanje), nemamo tako težak utisak: iznad svega, uprkos svemu, lebdi neodoljivi odsjaj leta, peska, mora, bezbrižnih, razgaćenih ljudskih tela. Ali ono što se dešavalo ispod te idilične površine, u samom ljudskom jezgru, zaista nije slutilo na dobro. Više o tome možemo pročitati u izboru Pazolinijevih tekstova koji smo priredili 2015; to mu je bila glavna tema, skoro opsesivna. 

Slika se onda još više zaoštrava. Treći deo Bredenbrokovog dokumentarca bavi se Pazolinijevim poslednjim đirom po Italiji: od, približno, 1968. do 1975. "Anni di piombo", Olovne godine, koje će, kao što znamo, odneti i njega. (Ubijen je na jednoj plaži, u Ostiji, nadomak Rima, 2. XI 1975.) Štrajkovi na severu, pravi građanski rat na jugu, bombe, otmice, ubistvo anarhiste Đuzepea Pinelija 1969 (o čemu govori i čuveni komad Daria Foa, "Slučajna smrt jednog anarhiste", iz 1970, kojim ćemo se možda još baviti, makar zbog jedne njegove ekranizacije). Taj deo filma se dobrim delom oslanja na dokumentarac o ubistvu Pinelija, "12 dicembre" (1972), koji je Pazolini snimio zajedno sa ultralevičarskom grupom Lotta Continua. Iako Bredenbrokov film u tom delu malo gubi fokus, sve to vredi pogledati, naročito zbog razgovora s Pinelijevom udovicom (treba videti to držanje) i radnicima iz kamenoloma u Karari. Izuzetan dokument.

Eto, samo jedan dokumentarac, ali koji nas vodi mnogo dalje. Kao što sam rekao, ne mora sve odjednom, samo imajte u vidu.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i  š t o  d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.

Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije

Bukleti (izbor)