Перевод - Евроазија

Оригинал:

**1/3** Кад су здравство и просвета у питању, излаза готово и да нема. Замишљамо како ће се то увити у обланду. Можда ће званични Београд опет прогласити победу, али шта ће бити за годину, две, пет… питамо се само ми којих се то директно тиче Када би питали нас, Србе са Косова и Метохије, шта ће прво, од онога што је остало а то су здравство и просвета, интегрисати у такозвани косовски систем одговорили бисмо здравство. Не постоји питање да ли ће се то догодити, већ када ће се догодити. То је процес који траје, и нама се све сервира онда када је исти завршен. Гледамо ових дана шта се ради, а тиче се наше судбине. Ко је забринут, ко ћути, како се скреће пажња са ових за нас животно важних питања, и не коментаришемо много међу собом, јер навикли смо на „завођења за Голеш планину“. После толико година све око нас, отприлике, изгледа као арена, са трибинама. На терену смо ми, Срби са Косова и Метохије, негде у центру, сами и остављени. Испод трибина су врата, и како се која отворе појављује се ново искушење. Ови што их отварају служе само као вратари. Да им се не дају одрешене руке, никада се сами за кваку не би ухватили. На једној трибини – која нас апсолутно не занима, не верујемо никоме на њој, штавише, сматрамо их непријатељима – седе, и као брину, „европски лидери“ и њихов прекоокеански господар. (Знате, када би се умирало од забринутости нико од њих жив не би остао, али не умире се. Само додатно сипају со на нашу рану, кад год „изразе забринутост“.) **Плодови споразума** На другој трибини, нека буде западна – јер ова прва је северна, ледена, без осећаја, вере, на њој су сви измешани па им ни пол не знаш – сви знају шта се дешава, причали им и њихови стари који су Албанију пешке прошли, али не знају шта да раде. Добар део њих викне „ Косово је срце Србије“ пуним срцем, воле да отпевају и стару, добру косовску песму, али ако би требало баш добро запети да се тај исписан слоган подигне подно Шаре и Проклетија, или та песма слободно запева на улицама метохијских градова, онда се и са те трибине може чути – „јој, опет то Косово”. Шта ће ако опет уведу визе, санкције, затвориће се сви тржни центри, сви ће странци из земље отићи, несташица, немаштина, зар моје дете да гине, а, ено их продају, нека они остану, „Косовари“ нека бране, и да не набрајам више, туга ми нека. На јужној трибини седе представници званичног Београда, сви од 2000. године до данас. Та трибина није пуна, али су најгласнији, грлати, а све што кажу у пракси је ништа. Што гласније говоре, то већи мук код нас изазивају. Није нам лако да гледамо то „ништа“, јер они представљају Србију. На источној трибини нема никога, она је празна. Само је некако нама срце пуно када у њу погледамо. Зашто? Једино са те трибине долази дашак слободе, дашак истине, вера и нада. Иако је у овој арени, где страдамо на све могуће начине, она тренутно далека, теши нас да се негде на истоку неко бори против оних који и нас прогоне, односно против тог света без љубави, наде и вере. Ту трибину тек треба да напунимо, али она не бива без нас – без Косова и Метохије. На њу стаје или цела Србија, или нико. Велика је то арена, огромна. Можда би многи народи могли разместити „гледаоце“ попут мене, оне којима фали слобода, и ставити их у њен центар. Не жањемо само ми оно што смо почели да сејемо од Бриселског споразума. Сезона жетве тек почиње, па ће свако у наручје да скупи сноп онога што је сејао, било на свом, било на туђем тлу. Свако ће се о свом јаду забавити, али питање над питањима је шта ћемо ми? Како ми да издржимо? **Значај здравства** Шта Србима са Косова и Метохије значе здравство и просвета? Одговор је: све. У лето 1999. године опстало се у оноликом броју јер је настава почела на време, јер се целог лета радило на томе да се она организује те да се у недостатку кадрова ангажују људи који су остали на Косову и Метохији и имају завршене факултете. [наставак у коментару](https://t.me/evroaz/62696?comment=339292) [Стандард](https://standard.rs/2025/09/19/pismo-sa-kosova-ili-muk-na-tribinama/) **|**[📚Канал](https://t.me/evroaz)**|✏️**[Чет](https://t.me/evroazp)**|🔝**[Појачај](https://t.me/boost/evroaz)**| | **@evroaz**| **@evroazp** |**

Полный перевод:

Когда речь идет о здравоохранении и образовании, выхода почти нет. Мы представляем, как это будет завернуто в оболочку. Возможно, официальная Белград снова объявит победу, но что будет через год, два, пять, спрашиваем только мы, кого это касается напрямую. Если бы нас спросили, сербов с Косова и Метохии, что первым из оставшегося, а это здравоохранение и образование, интегрировать в так называемую косовскую систему, мы бы ответили — здравоохранение. Нет вопроса, произойдет ли это, а лишь когда это произойдет. Это процесс, который продолжается, и нам все подается только тогда, когда он завершен. Мы наблюдаем в эти дни, что происходит, и это касается нашей судьбы. Кто-то обеспокоен, кто-то молчит, как отвлекается внимание от этих жизненно важных для нас вопросов, и мы не комментируем много между собой, потому что привыкли к манипуляциям на Голешской горе. После стольких лет все вокруг нас, примерно, выглядит как арена с трибунами. На поле мы, сербы с Косова и Метохии, где-то в центре, одни и оставленные. Под трибунами есть двери, и как только они открываются, появляется новое искушение. Те, кто их открывает, служат только как воротари. Если бы им не давали свободу действий, они никогда бы сами за ручку не схватились. На одной трибуне — которая нас абсолютно не интересует, мы никому на ней не верим, более того, считаем их врагами — сидят, и как бы беспокоятся, европейские лидеры и их заокеанский хозяин. Знаете, если бы умирали от беспокойства, никто из них живым не остался бы, но не умирают. Просто добавляют соль на нашу рану, всякий раз, когда выражают беспокойство. Плодови споразума На другой трибуне, пусть будет западной — потому что эта первая северная, ледяная, без чувств, веры, на ней все смешаны, так что даже пол не знаешь — все знают, что происходит, им говорили и их старики, которые прошли Албанию пешком, но не знают, что делать. Большая часть из них восклицает "Косово — сердце Сербии" полным сердцем, любят спеть и старую, добрую косовскую песню, но если бы нужно было действительно хорошо запеть, чтобы этот написанный слоган поднялся под Шаром и Проклетиями, или эта песня свободно зазвучала на улицах метохийских городов, тогда и с этой трибуны можно услышать — ой, опять это Косово. Что будет, если снова введут визы, санкции, закроются все торговые центры, все иностранцы покинут страну, нехватка, нищета, разве моему ребенку умирать, а, вот они продают, пусть они остаются, косовары пусть защищают, и не буду больше перечислять, горе мне пусть. На южной трибуне сидят представители официального Белграда, все с 2000 года до сегодня. Эта трибуна не полна, но они самые громкие, кричащие, а все, что они говорят на практике, — ничто. Чем громче они говорят, тем больший шум у нас вызывают. Нам нелегко смотреть на это ничто, потому что они представляют Сербию. На восточной трибуне никого нет, она пуста. Только как-то нам сердце полно, когда на нее смотрим. Почему? Только с этой трибуны приходит дуновение свободы, дуновение истины, вера и надежда. Хотя в этой арене, где мы страдаем всеми возможными способами, она в данный момент далека, утешает нас, что где-то на востоке кто-то борется против тех, кто и нас преследует, то есть против этого мира без любви, надежды и веры.