БЛИСКИ СУСРЕТ СА РАДОЈЕМ

За све оне који се баве изборима, неопходно штиво

Ако сте претпоставили да је ово прича с друге стране не бих да вам противречим, напротив могу само да обећам да је у односу на онај „Досије X“, више него, интригантнија, нажалост и злослутнија.

Ето, дође и до тог сусрета, мора да је разлог томе што Радоја баш често помињем кад пишем о српској несрећи, покушавајући да је ублажим и представим на мање црн начин него што је у стварности, само зато да је лакше преживимо, ако је то икако могуће.

Постоји још један великан, Радивоје, којем такође нећу да помињем ни звање ни презиме, наравно и он је одавно с друге стране, кога често спомињем и опомињем тако да није немогућ ни сусрет са њим, до којег ако дође, ето ме са извештајем, кол’ко одма’.

Да се ја вратим Радоју, презиме не помињем намерно јер ако неко не зна за њега не треба ни да чита ову причу.

Најзад, једне ноћи црне и тамне, још нисам начисто да ли би тамнија или црња (није плеоназам, само треба размислити) са пуним месецом да крвавији не може бити, јави ми се нико други до Радоје.

Стојимо ми тако или лебдимо, тешко је разлучити, ни тамо ни ‘вамо, рекло би се ни на чијој земљи мада више приличи ни на чијем небу, за дивно чудо, бар кад сам ја у питању, без икаквог страха или нелагоде.

Анализирао сам ја тај сусрет више пута и не дознадох да л’ је то би сан, бунило или јава што за ову причу није толико ни битно.

Схватио сам да он не могаде прићи мени нити ја њему, реко да се рукујемо кaо што је ред, касније ми се однекуда јави да сам имао среће јер да се руковасмо па онда још и три пута изљубисмо ове приче не би било, сигурно.

Ни пет ни шес’, са нескривеном завишћу, бар се мени тако учинило, први прозбори Радоје и рече ми нешто у фазону да је мени лако што ме у најмању руку штрецну. Не могу да се сетим кад је то мени било лако, а поготову не данас мада је и опште познато да рећи Србину да му је лако, чак када је то и очигледно, једна од тежих  увреда.

Не остадох му дужан, чиста сујета, чија друга него моја, па му узвратих питањем, шта је мислио под тим „теби је лако“ мислећи да се шегачи са мном. Кад сконтасмо, вероватно по Божијој промисли, да почетак разговора није обећавајући, први попусти Радоје:

„Ето нисам мислио да вређам, ко велим имаш посла преко главе, не знаш о чему пре да пишеш, док ја овамо ‘оћу да се убијем од досаде.“

Боже опрости, срећом па му не рекох, па ти си давно умро како можеш још једном?

Радоје, као да ми прочита мисли изусти:

„Ви доле на земљи немате појма како је не радити ништа а гледати вас какве све будалаштине чините, знам да нећете поверовати, али више ми овде на небесима жалимо и плачемо за вама него ли што сте ви за нама, кад смо се ономад растајали.“

Наједном укапирах да је, по Радоју, право на рад као једно од основних људских права, горе на небесима, ускраћено свима осим Богу и његовим сарадницима тј. анђелима као и да више нисам сигуран у то ко кога треба да жали.

Поче да ми личи на некадашњег Радоја и док сам ја размишљао како да га упитам одакле то он нас гледа кад тих небеса има не зна им се број, то он уграби прилику да ми још једном рекне, схватио сам да је то извињење и постидео сам се, да он мени не завиди из злобе и зависти већ што имам занимацију какве до сада од постанка света није било, што су му потврдиле и колеге које су горе са њим.

У његово време, није да није било, било је и тада посла преко главе, али данас, једва проговори са тугом у гласу има посла за тројицу, четворицу...

Поче ми набрајати, упућен боље него многи од нас на земљи:

„Рио Титаник“, „студенти“, пленуми, УДБА, БИА, СНС, „опозиција“, тужилаштва, надстрешнице, параде „поноса“, лагализације, Кинези, окупатори СПЦ, звучни топови са пригушивачем, фантомске аболиције и помиловања... скоро све исто као у његово време, чак и „Рио Титаник“ само што је тад јаде јадио међу неким другим народима.“

Још ми рече Радоје како га често помињем у мојим причама и да му се учинило, као некад Марку Краљевићу, да га зовем да се врати међу Србе не би ли нам штогод помогао јер, како већ написах, горе на небесима је забрањен било какав рад или физичко напрезање, што су неки руку на срце једва дочекали, вероватно ми се зато и указао.

‘Оће то кад стално спомињете или зивкате неког с оне стране.

Уграбих прилику па га упитах да ли се горе шта прича о нама Србима и да ли зна шта ће бити са нама, иксан кад се пресели тамо види и више и боље него ми доле.

Убеди ме Радоје очас посла да човек не може трајно да умре и тако реши све своје, али и неке туђе проблеме ма колико то неки желели. Не да Бог.

Да ли је стварно могуће да и вечни живот може бити казна или је то само изузетак кад су Срби у питању?

Једва ми одговори Радоје, после дужег нећкања а ја зажалих што га и питах.

Поче Радоје:

„О нама, односно о вама Србима се овде на небесима свашта прича, али нам се не пише ништа добро“, не може наш Радоје да нас се окани па Бог, на шта му ја одговорих:

„Добро јутро, Колумбо, то и ми знамо, дедер појасни ми то.“

 Е што и ја знам да понекад претерам, што ми је требало оно са Колумбом.

Ко може нека поверује, ко неће и не мора, заплака се Радоје к’о пролетњи пљусак, све се одигра на моје очи и уверих се да су после уживања и досађивања на небесима дозвољене и сузе и то не било какве, можеш ако ти је до тога да плачеш до краја света, за који знамо да не постоји, мислим на тај крај. Туга.

Расприча се Радоје кроз те небеске сузе ни налик на ове наше лажљиве земаљске, које не престаше до краја разговора, и рече да смо ми Срби још за његовог живота, вероватно се због тога и расплака, зајебали ствар за вјеки векова кад навратисмо наивног Марка да се врати други пут међу Србе и кад га Бог једва прими по други пут натраг.

Не воли Бог кад ‘оћеш да ландараш час горе час доле, ваљда Срби научили на земљи, тумарајући од странке до странке, са листе на листу, наравно ону посланичку.

„Од тог времена“, настави Радоје, „од Бога можеш да тражиш шта ти душа и срце заишту али да се враћаш међу Србе и да се мешаш у Божији посао нема више,  ма ни говора.

Чак је Бог морао донети Уредбу, само за нас Србе, као неки лекс специјалис, којом се прописује да ко год само и затражи повратак међу Србе послаће га доживотно, вероватно се мисли са небеског живота, код „онога“.

Многа правила на небесима, уосталом као и доле на земљи, важе само за Србе, недоказани смо само тако.“

После краће паузе настави:

„Приметили сте да се неки, вероватно разумнији, који су се преселили горе и доватили уживанције, не јављају ни најмилијима ни у сну, што је сигурно нек је сигурно, гледају своја посла тј. досађују се и уживају и кад баш од силе и беса не знају шта ће више са собом и плачу.

Иначе ми, у мањини, да кажем нормални Срби, за тим чезнемо од првих дана земаљског живота, јер то досађивање важи за највиши стандард благостања, где год да си. Додуше дозволио је Бог да се за Србима и само Србима, може плакати и тих небеских суза проливати до миле воље.“

Ето докле смо догурали, мада о тој терапији са сузама треба подробно размислити и у земаљским условима?!

И видите сад, само нама (не)нормалним Србима је та досада бљак или фуј, како млади кажу.

Као да ми чита мисли, како и не би кад је то могао и за земаљског живота, објасни ми Радоје да је његов „Вођа“ био само слеп и приморан да вода народ, гарант да није знао али ни видео с ким има посла, за разлику од данашњих рачунајући и оне који би да заседну на владајући трон, међутим није био луд и да је то огромна разлика од онда и данас.

По његовој,Радојевој, процени, наравно са небеског становишта, Србија се налази у много горој ситуацији него кад је његов „Вођа“ предводио српски народ, они који би да смене садашњег ако нису луђи, оно нису ни паметнији од њега (појмове паметан и луд схватите ипак као метафору, за сваки случај, већ ми се свашта дешава). Настави Радоје у сузама, учини ми се да и мени потекоше, јес’ да нису к’о његове:

„Божијом промишљу, слепац може да прогледа, чак ми спомену и неке најважније случајеве, али да се лудак опамети и будала просветли, то не бива, не зато што Бог не може и то да дозволи, просто неће а и може му се, кад је Бог.

И у Светом писму пише: „Чудни су путеви Божији“.

Бог кад је видео како ваш вођа земаљски аболира све те будале и лудаке, одумио је од било какве милости према нама Србима, не воли Бог да га ико имитира и прашта у Његово име.

Понекад се ипак деси да неке вође неких других народа Бог и опамети и просветли али то је у домену чуда.“

Не упитах Радоја који су то народи а и боље је, треба да се једемо у себи, али и на сав глас, погађајући ко су.

„Међу највеће српске кривце Бог је сврстао и Марка и то посмртно само зато што је тврдио да он може помоћи Србима, шта уради црни Марко, иако је упозорен да је то немогуће па кад још онако срада и Шарина, са Јабучилом најславнијег српског коња?

Јес’ дa је Бог вратио натраг Марка али му је одрезао и једну од најтежих казни на небесима а то је самица и то на неодређено време, док се Бог не одљути, а кад ће то бити, ни сам Бог не зна.

С обзиром на то да смо ми Срби пореметили и то онако прилично, небеске прописе, и горе ми мислимо да смо небески народ, Бог се кани да заустави насељавање небеса док се не савлада градиво барем из Старог и Новог Завета.“

А кад сам и ово чуо:

„Овде на небесима у тој, назови, Новој Небеској Србији је забасао и неки Саво Блентави, и сам Бог се чуди како се прошверцовао те је наредио темељну истрагу о томе ко га је пустио на небеса. Тај Саво Блентави, није му то надимак, има доле на земљи унука и имењака Саву, пљунути он, ко ли би то могао бити мајку му, а који је организовао вазда неких петиција од којих је најважнија била да се Марко пусти из самице у кућни притвор са некаквом наногицом, али све то би џаба, на небесима нико ни чуо за петиције, а и чиме би их потписали. Мени је кад сам долепршао овде у Небеску Србију одузет сав прибор за писање, рекоше ми да што сам пис’о, пис’о сам, нема више и нагласише да је баш то писање и паметовање Србе и довело до ове славе.

А можеш замислити, кад су ме спремали ти моји доле за путовање, натрпали пун куфер артије и мастила, све би узалуд.“

После краће паузе, да обојица обришемо сузе, он његове небеске, ја моје земаљске, настави Радоје:

„После оних неуспелих петиција ишла је повећа делегација највиђенијих овдашњих тј. Небеских Срба, наравно без Саве Блентавог се није могло, код Бога да Га моли да преиначи Уредбу о трајној забрани повратка, нас овдашњих, међу земаљске Србе, бар док је у Србији ванредно стање.

Пре су се вратили него што су отишли.

А кад то у Србији и није било ванредно стање?

Тражили су од мене да идем са њима али ја, да л’ на срећу или по Божијој промисли не одох, већ сам био начукнуо да сам Богу одавно сумњив, још од земаљског живота а хтео сам, није да нисам и горе да пискарам, па де још и то да зна се и за оно са Марком.

Иначе после доласка тј. прелетања, без икаквих папира, оног Саве Блентавог Бог је драстично пооштрио услове за улазак на небеса и то од оних првих и најскромнијих па до тамо неких деветих, најлуксузнијих.“

Са снебивањем, ваљда да ме не обесхрабри, али ипак продужи:

„Прича се, уздуж и попреко свих небеса да је Бог негде изјавио да кад су Срби у питању кренуло нешто наопако па отуда изгледамо као да имамо неку фабричку, правилније је космичку или васељенску, али ајде сад, грешку мада ја мислим да се у тим причама претерује, сазнаће Саво Блентави ко стоји иза тога, уколико у међувремену не буде депортован у земљу порекла као нелегални мигрант.“

Ето одакле и како настају кодлаци илити вампири, просто за небеса нису, а ни за земаљске прилике осим да у ноћима између глувог доба и првих петлова даве, нарочито, обезбожен народ.

Кад сам се вратио са виђења са Радојем нисам могао да се смирим док нисам одгонетнуо зашто је то тако и дошао до необоривог закључка да су две главне, наше српске фалинке, фелери или ко воли и фабричке грешке то што ми Срби стално истерујемо неку правду чак и кад завршимо са земаљским животом, а Бог не воли да му се ико меша у посао. Друга наша фалинка је претерана радозналост и хиперактивност односно нисмо обучени или, како душмани веле, дресирани да се досађујемо, онако са уживањем као остатак света.

После апсолвирања овако тешких квалификација према сопственом роду, посрећи се и мени, у свој пуноћи разумедох трајну забрану повратка Небеских Срба међу земаљску фамилију.

Да, рече ми Радоје и ово:

„Небески Срби да су знали шта, урадили би то док су били доле, док су служили редован земаљски рок а не сад да паметују кад су сви паметни, утувили Срби себи у главу да су, као, неки војни резервисти.“

Логично, помислих из прве, свака реч Радојева ме је на свој начин просветљивала, алал му, и ‘де чули и ‘де не чули.

„Ко није знао до сада а нисам ни ја, живот је једна једносмерна улица која нема алтернативу. Терај само горе, доле је Србија, да л’ са слепим или лудим вођама, неважно.“

Учини ми се да сам нешто слично чуо, знате оно „нема назад, иза је Србија“ или тако нешто.

Стигох некако да приупитам Радоја шта би било кад би се ми Срби, ајде да кажем и понадам се чуду, опаметили и у сваком погледу поправили на шта ми он одговори:

„Ни случајно да то не покушавамо, ко зна не дај Боже можда и потрефите, јер тек би тад сви помислили да са нама нешто стварно није у реду. Нека иде како иде, како једном већ рече монах Тадеј Витовнички.“

Причасмо нас двојица па и затрајасмо, скоро да се и споречкасмо, ја уграбих да му рекнем да он за садашње земаљске српске (не)прилике није компетентан, што је, најпосле, пре мене и Бог закључио и да је он сатиричар, а данас је у Србији време за трагичаре и евентуално црнохумористе. За дивно чудо, Радоје се сложи са мном.

Има нешто што ми је рекао и што ја у први мах нисам смео да ставим у ову причу, али ипак морадох, можда неко од вас протумачи шта је Радоје хтео рећи, ја не смем ни да се усудим мада сви знају колико сам лудо храбар.

Наиме, каза ми Радоје да ће убрзо доћи време кад ћемо се оних мангупа и спадала, Курте и Мурте присећати са носталгијом, ићи ћемо на биралишта, али избора нећемо имати.

Сва туробна предсказања падоше у воду пред овим најстрашнијим, зар стварно немамо за кога да се ухватимо, неко би рекао и пришљамчимо?

Па још кад ми рече:

„Постоји могућност да некакав Пленум (учини ми се као неко митско биће) распише изборе и одмах прогласи победу, бар да се науживају кол’ко-тол’ко.

Међутим и актуелни вођа ће да распише изборе на којима ће, како се нада, сигурно победити.“

Кад га упитах шта ће после тога бити, Радоје само прозбори:

„Ни сам Бог се не усуђује да прогнозира, пре ће бити да неће.“

И тако, тамо ‘вамо ишчили Радоје без да се поздрависмо, не може ни тамо унедоглед да се траћи време иако га има не зна му се крај.

Тарабићки речено, запласти се Радоје и разиђе к’о прамен магле, ја к’о да се пробудих мада се смем заклети да нисам ни заспивaо ту ноћ, у’вати ме неки стра’ те се брже боље урадих са оном од црвене ранке којом приликом одлучих да од сад сам себи приписујем терапију, бар кад је душа у питању, ионако је све отишло у одакле смо изашли, што ми и Радоје потврди. Ма има да је носим уза се, мислим на оно од црвене ранке, кaо што неко носи оне пумпице и прашке за под језик.

Разиђосмо се а да не успедох, пре ће бити не даде ми се, да му кажем, ако Бог да, да се опет видимо кад за то дође време. Морамо имати на уму да је Исус Христох рекао да је време код оца Његовог.

П.С. Касније, кад су се утисци са сусрета са Радојем слегли а ја ставио, што под језик што кроз гушу, мало оног од црвене ранке, у што то помаже кад су оностране ствари у питању и да се уморна душа окрепи, сетих се и готово пренеразих, да пре него што се растадосмо не чух петлове да кукуричу иако је то бар код нас Срба који смо измислили кодлаке, било правило да запевају пре него се растанеш са неким с оне стране између глувог доба ноћи и првих петлова.

Да се не заборави, Бог је петлове створио тек кад смо ми Срби измислили кодлаке (натерасмо Бога да поправља савршенство и стално се питамо шта смо то згрешили), што нам је грдно замерено са Његове стране, а шта тек можемо очекивати после сатирања петлова не смем ни да помислим.

Све ми се, све чешће мота по глави, ако ни због чега другог, да су нас ти кодлаци и петлови и довели довде где јесмо?

Мало нам би струја, телефон, радар, ДНК... да нас јебали то кодлаци.

Помислили ми Срби да је Бог кад је стварао свет заборавио на њих, каква наивност и безобразлук, да смо бољи вероватно би нам боље и било.

Заледих се од сазнања да није да неће ти петлови, или ко више воли певци, да кукуричу и који су спасли толико Срба од нечастивих сила, њих нема више у Србији. А били су наши петлићи, после црквених звона најјаче средство против онога.

О српском петлу и српском волу, можда у некој другој причи, ако се усудим с обзиром на важност поменутих ликова.

Сама срећа, и ко други него Бог помогоше ми да ми се укаже Радоје, ко зна шта би било да ми се јавише Јока и Јосип или Лека и Крцун... и њих ја стално прозивам, срећа па их и не дозивам.

Од ‘наке царевине међу петловима, тајац, занеми и оглуви Србија.

Ко ће нас бранити?

Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Алимпић Момчило